И Злата се обуче..,.

Док се она облачила у мушко рухо, Дурџана узе лојану свећу и њоме добро подмаза шарке на вратима.

На градској кули откуца пет сахата... Дурџана задркта.... И Станко је у тај мах задрктао, а срце му закуца како никад дотле није....

„Још черек и Станко ће се јавити,“ помисли у себи Дурџана....

За тим загрли Злату, обли је сузама и читав минут држала је у загрљају. Откопча јелек, скиде с врата ону иконицу, принесе свећу, и рече јој: „Загледај добро! Пољуби ту слику.... Нека ти је она помоћница....“ Злата пољуби иконицу и стара Дурџана обеси је о врат њен.

У тај мах, чу се шашољење прута по решетки на прозору....

Дурџана је имала само још толико времена да рекне Злати: „Ја сам твоја несрећна тетка Смиља, а сада Дурџана! Бежи и поздрави ми брата Милојка!...“

Кад Злата чу ове речи, она се баци у наручје старој були, па ће јој рећи: