Злата је сва дрктала од радости. У овој старој були она је видела свог анђела чувара, видела је своју избавитељку; али још не беше дошло време, да се та њена машта и оствари....

Међу тим се приближаваше време, да и последњи — пети сахат откуцне.

Стара була узе лојану свећу, бркну у џеп, извади кључ и отвори нека тајна вратаоца у зиду од собе. Уђе унутра и тамо се забави неколико минута. Кад отуда изађе, изнесе један ћемер и метну га на миндерлук. За тим заповеди Злати да се свуче. Злата је послуша. Дурџана се саже, отвори онај долапић и извади отуда некакав завежљај и одреши га. За тим припаса Злати онај ћемер, рекавши јој: „Ту имаш доста!... Боље је, да ти то носиш, него да Турци после моје смрти ждеру и уживају...“

Из завежљаја извади старо рухо, и рече: „Облачи се брже!...“ Злата оклеваше, али је она пожури: „Брже! Већ је време ту!...“