да се за то у велико чини спрема; за тим да ће је удати за младога бега, да ће свадба бити одмах после турчења до неколико дана; да су венчане хаљине наручене и да су већ готове. У кратко јој исприча цео апсенички живот који је очекује у харему, и најзад јој рече: да више никад не ће видети своје родитеље и свога брата.

Злата још не беше сазнала праву намеру старе буле, па ће јој рећи: „Тетка, ја све то видим и опажам. За ово два месеца и нешто више, мени је овде било као у гробу. Да ти ниси била тако добра према мени, ја бих полудела!... Мени је овде тешко. Ја сам се ужелела својих родитеља, свог јединца брата, Мозгова, Зеленових Њива, Венца и Пландишта. Али шта да чиним? Ја сам слаба женска страна, Турци ме заробили, а нема ко да ме избави....“ И бризну у плач....

Дурџана јој рече: „Не бој се! Бићеш избављена; само буди паметна и слободна.... Мој живот нека остане у турским рукама, а ти мораш бити спасена.“