Ноћ беше тиха. По тој ноћној тишини разлегаше се са зидина кобнога града београдског глас турског стражара: „Азурала-а-а!“ Искуца: први, други, трећи и четврти сахат... Станко је све редом и тачно бројао, а бројала је и стара Дурџана....

Међу тим у целом конаку Рашид-Беговића влада је мртва тишина. Харем је тај дан био у хамаму, и разуме се буле су спавале као окупане.... Ником ни на ум није падало оно, што ће се ту ноћ догодити у конаку....

Нигде ни на једном прозору не виђаше се светлости. Само на прозору Дурџанине и Златине собе тињала је слаба светлост — једва се могла опазити кроз ону честу решетку на прозору.

Да за један тренутак завиримо у ту кобну собу, те да видимо шта је радила стара Дурџана и Злата.

Чим се све утишало у харему, — а стара је була већ знала то време, она поче испонајлак спремати Злату за бегство. Најпре јој све по реду исприча: како је дознала, да ће је у суботу потурчити,