на два три сахата пред зору. Рабаџија му да реч да ће тако учинити. За тим Станко и последњи пут рече рабаџији: „Ако дођеш на уречено место пре, ти ме чекај; а ако ја дођем пре, чекаћу те.“

Станко се одмах врати у конак. Беше се ухватио први сутон. Он полагано уђе на капију у башту и сакри се у један ћошак где беше најгушћи зимзелен.

Мало за тим и стара слушкиња обиђе и једну и другу капију, и виде да ли су метнуте чивије; за тим се мало прошуња по башти, и видевши да је све у реду, оде у своју одају. Прошла је баш мимо Станка, али га срећом није опазила.

Беше наступила прва половина месеца августа. Ноћ дивна, каква само у том месецу може бити. Небо је било шаровито; месец беше на измаку, и тек се рађао пред саму зору. Мирис од цвећа и воћа испуњавао је дивну и раскошну башту Рашид-Беговића. У једном ћошку те баште беше се шћућурио Србин — Станко, и чисто не дишући, бројао је сахат по сахат на кули београдског града.