Чуминог Гроба одваја се један пут, те иде уз Бршку Реку, па преко Мозгова, и састаје се са цариградским путем, ту негде око Делиграда, близу Нерићевог Хана. На тај пут беше упрло свој поглед оно чобанче, па ће рећи своме друштву, показујући руком: „Погледајте тамо! Чини ми се отуда иду неки коњаници...“ Сви чобанчићи погледаше на ону страну, и одиста спазише неке путнике. Путници беху подалеко, те се на први мах није могло распознати, да ли су Срби или Турци. Али кад се путници већ примакоше ближе, могло се по белим чалмама јасно познати, да то беху Турци. Сви чобанчићи повикаше у глас: „Турци, Турци!... Хај’те да бегамо!...“ Али је већ доцкан било; јер ову невину гомилицу српске нејачи раздвајаше од бесних Турака само 350—400 корака. Чобанчићи скочише на ноге и стадоше као укопани....

Турци су путовали: од Соко-Бање у Београд. Могло их је бити 8—10 коњаника. У поводу беше и једна сексана. На кршном вранцу мисирскога соја јахаше