Станко је заклео рабаџију и узео од њега тврду реч, да ником ништа не ће говорити о ономе што ће му он сад казати. Рабаџија се закуне својом кућом и својим хранитељима, да ће чувати тајну.

Тад му Станко све исприча: како су Турци заробили једну Српкињу; како ће до који дан да је потурче и за младог бега удаду; како је та Српкиња у најжалоснијем стању; како непрестанце јадикује. И најзад каза рабаџији и то, како се с њиме једна стара була договорила, да ту Српкињу избаве, и како се с њим побратимила. Шану му још и то, да је код те буле видео једну малу округлу икону, на којој је лик Свете Богородице, коју була у недрима држи. За тим додаде: „Ти ћеш учинити велики севап, а добићеш и добар бакшиш“.

Рабаџија мало поћута, па ће рећи: „Ми смо тамо као мало начули, да је некаква девојка заробљена, да је јединица, да је родитељи једнако на све стране траже, а не могу даје нађу. Ти рече, да је она ту негде?...