Београд. Добивши од рабаџија одговор да су дошли ради неког еспапа, баштован Станко, као радостан, рећи ће: „Баш добро!“ И ја бих имао да пошљем на те крајеве једну ствар, па већ неколико дана тумарам и тражим прилику па не могу да нађем, а баш бих добро платио....“

Тада ће га један од рабаџија запитати: „Је ли велики товар?

— Па и није — лако се може понети.

Један од отреситих рабаџија рећи ће:

Па кад није велика ствар, ми ћемо ти учинити љубав и понети....

Станко га запита: „А кад сте намерни путовати?

— До дан — два....

— Онда добро.... ја ћу сутра опет доћи до вас да се разговоримо.

За тим се Станко диже и рекавши „лаку ноћ“, мрдну веђом на оног отреситијег рабаџију да пође за њим.

Кад су изишли из хана, они се склоне у један буџак, и ту су доста дуго шапутали и нешто се договарали, мотрећи, да их ко год не смотри.