Тада му Дурџана рече: „Ти сад одмах да се постараш и набавиш какве старе мушке хаљине; да их донесеш, и ено онде (показујући му руком) у онај џбун да их оставиш, а шта ћу ја даље радити, то је моја брига. За тим да одеш у какав хан где рабаџије падају, и тамо да потражиш сигурног и поштеног човека који путује цариградском џадом и коме би ти Српкињу могао поверити, да је одведе у оно место одакле је она. Само пази да човек буде сигуран, и обећај му добар бакшиш“. За тим стара була бркну у џеп, извади прегрш новаца, пружи баштовану, и рече му: „Похитај, време је кратко!..“ И одмах оде...

XVII.

Сав овај разговор Злата је кроз решетку из собе гледала, али га није могла чути. Дурџана је своју намеру крила од Злате, што ’но реч, као змија ноге.... Међу тим је Злата осећала у души неку малу радост, и све је нешто копкало да дозна: о чему се разговарала стара була