кунем, да ћу те за твој труд добро наградити.“

Баштован је читав минут ћутао и нешто размишљао; за тим махну руком, па ће рећи старој були: „Задајем ти моју тврду веру, и кунем ти се оним светим ликом, да ћу чувати тајну, и помоћи ти ма ме зашто молила, па макар ме стало живота!“

Дурџана још једном закле баштована, и тада му рећи: „Ја сам рада, да ону Српкињу спасем; ја не могу гледати да је турче, па те братимим да ми помогнеш да је избавимо и то што пре, јер само још четири дана, па ће је потурчити и за младог бега удати“.

Ма да је овај посао био и сувише опасан; ма да је баштован знао да у овакој прилици може часком одлетети глава,

— опет с једно стране заклетва и дата реч, а с друге — помисао, да ће спасти једну хришћанску душу, једну Српкињу, склони баштована те преже и рече старој були: „Све што ми заповедиш, чинићу....“