Кад си ти — колико да сам и ја. Ми смо и онако један на другог налични.

— Бог с тобом, Вељо, шта ти то говориш?! упитах га,, а ни сам не знадох шта да му на ову будалаштину одговорим.

Он оборио главу, па гледа преда се. Бог зна где су му мисли биле. Није ни чуо шта сам га питао....

Пошто смо легли и свећу угасили, ја дуго нисам могао заспати. И таман ми се очи почеше склапати, а Вољо прште у јасан смех. Ја се чисто тргох.

— Вељо! — зовнем га.

Он ћути.

— Вељо! — викнем мало боље.

— А! — одазва се, као иза сна.

— Шта ти је, те се смејеш?

Он опет ћути. После тек рече:

— Ништа. Овамо нешто о писар-Јовином кулашу.... У мало што не одвали шараге на Совриним кочијама. — — — —

Сутра дан као да ништа није ни било.