код твоје сестре у Љубовији.... Видећеш, то ће лепо бити. Да понесеш и твоју виолину! Оне циганчуре не могу да слушам.... Теби ћу дати зеленка, а ја ћу чикиног вранца.... Море, јест онај писар Јовин кулаш! А, господски се држи! По који пут узећемо и њега. Онај писар Јова — злато човек.... А, шта велиш?... Пристајеш ли?...

— Како год ти рекнеш.

Кад би у вече, он опет поведе разговор о нашем провођењу о феријама. Поче ми опет причати, како су описивали мој пролазак кроз Љубовиђу, па о томе, како је чича Степан узјахао вранца и отишао да ме нађе: па, онда, како сам ја јахао писар-Јовина кулаша — и све, све до најмањих ситница. Он чак помену, како су за нама трчала она два циганчета и викала, да им уделимо коју пару.... И онда од једном застаде. Погледа ме, поћута мало, па ће тек рећи:

— А што к’о ти не би сам тамо отишао?...