на Љубовију нисам смео ни да помишљам. Ах, Боже, а тамо би век вековао! Сетим се Совре, сетим се Прослопа, сетим се свега.... Сетим се оног убавог путовања.... Испред мојих очију прозујаше једне лепе кочије. У њима сам видео њу — анђела душе моје.... После се обре преда мном она богата софра и онај срдачни дочек у кући Вељиној.... Испред мене мину оно плавооко девојче. И као да му чух глас: „болан, болан — зар мо’ш да нам летос не дођеш?!..“

— Једно само не знам, од једном ће прекинути ћутање Веља.... И онда се чисто забезекну. Ја га погледах. Он се загледао у траву. Бог с нама био, као да је сам са собом нешто разговарао. Не смедох га упитати: шта он то не зна. — — — —

Кад смо се из Топчидера враћали, он се мало разгали. Разгалим се и ја. Он ће први почети:

— А, нема друге!... Ове године ћемо се лепо провести. Мало код моје куће, мало