кад смо једном стали пред њену капију и с њом се разговарали.....

Опазио сам одавно, да и сам Веља о овој нашој наличности радо говори. Једном је у сред ћутања рекао:

— Не може бити да тамо, где стоји сличност у лицу, у очима, у коси, у стасу — нема и сличности душевне.... А, зна се, да се симпатије јављају узајамно. Антипатије тако исто. На кога ја, без објашњива узрока, омрзнем, нема примера, да ме он може заволети... Ето, мој отац, моја мајка, мој стриц, стрина Илинка, мој Јаблан — сви моји о теби говоре с неком милоштом и топлином — ама као да си се у нашој кући родио!... После.... после — има ту пуно других примера, рече он нешто мало збуњено. — — — — —

Одемо једном у Кошутњак, да се спремамо за испит. Тога смо дана и ја и он били нешто суморни. Ћути он, ћутим ја. Ја сам мислио, где да проведем ферије?... На моју сестру Јелицу, на мога зета —