— Ништа лепше но видети, да се овако лепо браћа пазе, приметила је баба Стојка, кад је оно навијала платно нашој газдарици Јели.

— Па они нису браћа, одговорила јој снаша Пеладија, наша лепа комшиница.

Баба Стојка зину. Она погледа у Пеладију. Не верује јој. А Пела је и била ђаво жена. Често се хтела нашалити с баба Стојком.

— Нису, очију ми! стаде се клети снаша Пеладија.

Баба Стојка јој још не верује. Она одмахну главом:

— Враже!

— Јест, јест, баба Стојка. Они нису ништа једно другом — колико ти Пеладији и Пеладија теби, умешаће се у разговор наша газдарица Јела. Наш Стева је из Горобиља, озго од Ужица, а Веља је из Љубовиђе, тамо негде од Подриња.

Ово нам је обојици испричала сама Пеладија.