није било капи крви. И кад би год који несрећник јаукнуо од мало жешћег ударца, он би се чисто трг’о, а погледи би му несвесно пошли по оном осталом свету. Десна му је рука била обешена о некакав дугачак бео завој, који му је о врату висио.

— Да, није, којим случајем и он од оних рањеника од 3. и 5. Јуна? помислим.

Ја нисам ни опазио, кад је газда Миле сишао доле. Он приђе оном господину, што извршује пресуде. Поче му нешто живо говорити. Онај ни да га чује.

— Ја познајем, господине, ову децу. — Ти си Степанов син, је ли? окрете се он ономе сељачету.

— Јес, газда, сам те је Бог послао!... Јес, ја сам Степанов, а ово је мој брат.... Он овде учи чколу — он је Дакин.... Његова ће се мајка убити, ако ово с њим буде.

— Како се ви смете с осуђеницима разговарати?!... повика извршитељ. Одмичите