баш тако лако освојити. Ви то, децо моја, не знате. Бошњака Турчина мо’ш оборити, метнути му нож под грло, па ће ти и опет повикати: „е, не’ш влаше; не’ш, бели!“ И приклаћеш га. И он ће издахнути, али верујући, да га ђаурски нож не може заклати. Причао ми је Јовета, хајдучки арамбаша, — има томе више од двадесет година — да је са својих тридесет друга у Мајевици сачекао Селим-бега Кавадаревића, бесна Турчина, који је много јада задавао босанској раји. Селим је јахао на своме јагрзу. За њим је ишло шест Турака. Хајдуци опале из пушака и сву шесторицу оборе с коња. Сам Селим остане. Ни једно га тане ни окрзло није. Пред њега излети сам Јовета — к’о и сваки горски вук. Наслони запет џевердар Турчину на груди и — викне му:

„Сјаши, Турчине!...“

Турчин се окрене. Његови другови — ни ногом мрднули нису. А тридесет хајдучких цеви упрто на његове груди.