ја Вељу! Ето, овде је свратио — овога часа. Иде с једним чичом....

— Има ли везану руку?... упита неко.

— Опет он! Ама да га видим у хиљади — познао бих га. Нема везану руку; али опет. Овде сам најтањи, ако оно не буде он.

То су били Вељини другови. Ови из призренске легије. — — — — — — —

У две три речи би одлучено, да Веља остане са мном у стану, и да се храни, као и ја, код газда Мила. Од две се речи погодише. Два дуката месечно, двеста ока пшенична брашна; два дебела брава за посек и једну сланину. Толико обећа чича Дако, а на то пристаде и газда Миле.

У вече смо сви заједно вечерали. Газда Миле добио од некуд и тазе рибе — једног шарана од две оке. Жут к’о лимун; а и у сомчету је било ока, ако не и више. А сви смо рибари. Чича Дако нарочито.

Још не бесмо ни у пола вечере, а ето