— и чика, и наја и стрина, па и наш Кића и капетан и гђа капетаница и.... и сви, што су те видели и познали, кажу, да смо — као расечена јабука!...

И онда одемо на огледало. Огледали смо се: погледали се, па се опет огледали. Чудо божје! Ми смо један на другог необично личили — и растом и косом, и очима и погледом и — готово сваком цртом на лицу; али откуд и једном и другом ове белеге на челу?... Замислимо се. Ја сам мислио о госпођици Рокси; мислио сам и о оном плавооком девојчету. Веља ми не каза — да ли су ме оне поздравиле. Он о томе ћути; а мало, мало, па ме погледа и — заусти да ми нешто каже, па — застане.... И сад ћути. Замислио се. О чему ли он сад мисли? О њој. То знам. И — погодио сам.

Ово ћутање прекиде један жив разговор, који се чу на улици.

— Та шта ти мени кажеш! Не познајем