ме право у очи, као да је у мојим очима, на лицу моме, хтео нешто прочитати. Јес, то се познало по нечему, што је било у његову погледу; по нечему, што је било у изразу црта на лицу његову.

— Поздравила те и госпођа капетаница и.... И он опет застаде.

— И г. Јова писар?...

— И он те је поздравио. Причао ми је, како си јахао на његову кулашу, и како си се добро на њему држао....

„Море, онај јаше!“ повикао је писар Јова. Кад смо пошли, сви викнуше — и твоја госпођа сестра, и госпођа капетаница — да г. Јова узјаше мога зеленка, а ја његова кулаша! Тако смо и урадили. Капетанова су кола ишла напред. Ми за њима — исто онако, како сте оно и ви нашој кући дошли. Причали су ми — све....

И Вељо се замисли, па ће од једном окренути:

— Ама, је ли могуће, да ми један на другог тако личимо? Они сви, ама баш сви