— Здрави смо сви. Богу великом хвала! А твоји како су? упита чича Дако.

— Сви смо здрави и весели, весели, што у своме дому видимо своје добре знанце и пријатеље.... Хајдемо горе! А, што ће мојој Јели бити мило! Причао сам ја њој — како сам се у вашој кући проводио.

И они изиђоше. Ја и Вељо остасмо сами. На пољу се чу и глас газдарице Јеле. —

— Јесу ли моји здрави?... Знам — одлазио си на Љубовију? упитах Вељу.

Преко његова лица сину нека врста румени. Он ме погледа. Као да ме је нешто хтео упитати; али му реч застаде. После ће тек рећи:

— Здрави су. На дан пред наш полазак отишао сам с чичом — да им кажем збогом. Сви су те поздравили. То су добри људи. Сви су нас допратили до наше куће.... Само капетан и твој зет остадоше. Они никад не одмичу. Времена им ова не даду одморка — ни дању ни ноћу....

Веља хтеде још нешто рећи. Погледа