и гривнама. Једва ако му је било седамнаест до осамнаест година.

Она су два жандарма, као два аутомата, полако замахивала и самим врхом лесковака дохватала дебела меса овог веселника.

— Немо’, господине, нашег дома срамотити — тако ти живо било, што ти је најмилије! — повика опет онај, што рече, да је из куће Смиљанића.

То беше младић од својих двадесет до двадесет и четири године. Већ само одело казивало је, да је из добре куће. Бела, као снег, ланена кошуља. По црним сукненим тозлуцима, по малом гуњчету без рукава, с плавим вуненим гајтаном, — видело се, да је Подринац. Онај други, што се беше уз ово сељаче, тако рећи, причинио, био је у немачким хаљинама. И њему је могло бити осамнаест до двадесет година. Његово се чело беше натуштило, а црте на лицу развукле у некакву дивљу престрављеност. Цептио је као прут. У њему