два једина брата, што су их дуге године и незнани светови растављали.

Он ме после узе за руке. Стеже их, па ми се добро загледа у очи.

— Па, брате, јеси ли ми здрав?... Знаш ли, болан, да сам једва чекао да те видим!... Јеси ли нас поглед’о?!

— Здрав сам, драги Вељо; а ви?... Још питаш, јесам ли вас поглед’о?! Преварили сте ме. Јуче сам вас вас дан чекао код Чукарице. Газда Миле ми јутрос рече, да је од неког чуо, да ћете тек овде бити у идући петак.

— Хвала ти; а где је газда Миле? Ето, отац је дошао, да му за оно благодари. Хтеде и мајка поћи. Хтела је да види како ти овде живиш. Море, болан, ти си ми у кући много места отео! Нема дана, када се о теби не поведе реч. Кића увек дода, да те је он први видео и с тобом се разговарао.... И он те је поздравио, и сви су те поздравили — и чича Степан, и наја,