Беше то једне лепе јесење вечери. Сунце је на заходу. Преко њега превучене две дугачке облачне пламене пруге. Као да су га демони вукли у своје подземно мрачно царство. Оно се отимало. Водила се очајна борба. Борба мрака с даном; борба живота са смрћу; борба овога с оним светом. Небо се у крв претворило. И том се крвљу и земља облила; а тихо огледало Саве и Дунава пламтело је неком чаробном ватром. Свеж поветарац пирушио је оздо из непроходних равница негдашње Паноније; а већ жутнуло тополово лисје беше почело да шумори некакве заносне вечерње бајке.

У том се врата отворише. На врата уђоше два човека.... Могу ли својим очима веровати? То беше главом чича Дако Смиљанић и његов син Веља. Веља ми полете у наручје. Грлили смо се и љубили, као