опет мислим, да смо издати. Проклето злато — кадро је све да учини!“ говорили су други.

„Бога ми, и ја нешто од тога зебем. Ово ми је развлачење са свим сумњиво. Народ сав стоји — као запета пушка. Ала, да га нешто пусте на град — не би се знало ни где му је место: са црном би га земљом сравнио.... Не, не, ово нису чиста посла! Ту је неки ђаво заб’о свој прст.“ прихвати један мој друг, што се био уписао у призренску легију.

„Ама, нека ме само пусте, ја ћу с мојим друговима први узлетети на градске бедемове и ту забости српску тробојку!“ рекао је Раде Шуманац, друг Вељин.

Пред саму јесен пуче глас, да је изашла наредба да школе отпочну. Нашу је ствар, рекоше, узела у своје руке европска дипломација. Ми се сви живи охладисмо.

„Ето, докле нас доведе наше оклевање“, рече онај мој друг из призренске легије.... „Ако Турци и даље не остану у Србији,