госпођица Рокса. Погледаше за Совром, па се онда упутише право мени. Смеше се. Осетио сам, да ме је нешто стид. Оне прођоше мимо ме. .

— Хајдемо да чика Даку пољубимо у руку, рече Иконија и ђаволасто се осмехну на ме.

Није прошло ни четврт и оздо се помолише два коњаника. Познадох Јаблана. Познадох и Вељу. Још је носио обешену руку. Цела кућа врисну од радости. Потрчасмо им сви у сретање. Само чича Дако оста пред кућом. Он хоће свога сина ту да дочека.... Он се не да преломити — ни у жалости, ни у радости. Ових типова нестаје у нас. Ја се, од то доба, још ни с једним сусрео нисам.

— Ми смо се, господине, видели у полицији?.... рече ми Вељо и пружи ми руку. Видесте ли шта оно хтеде бити и од мене и од мога Јаблана?

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца