Кола под шупу, а коње у ар! повика чича Дако.

— Шта, зар да идеш, рано моја? Нећеш, живота ми! Сад ће и мој Веља доћи. Хоћу да вас обадва видим овде.... А, Бог с тобом био, дијете, ти си овде — к’о у својој кући. Ја чак мислим да останеш за који дан.... А што к’о не би? Куд итате у тај ваш црни Београд? — Ватра га не спалила!... Он ми је доста суза на очи натерао.

— Шта, драгане мој, зар мислиш да идеш, је ли?... Хоћеш сад! Овде не заповедам ни ја ни ти, но чича Дако Смиљанић!... Совро!... На лево кругом! повика г. Јова писар и корбачем ошину по чизмама. У тај мах врисну коњ у ару. Мора да је путаљчић, кулаш гаје опет грицнуо озго по врату.

И Совра окрете кола. Смешио се. Ђаво човек! Као да је знао, да ми то неће бити криво.

У тај мах вратише се озго Иконија и