Да ли опазише моју забуну? Не знам. Зовнем Совру. Он дође.

— Прежи!... Да се иде. Одоцнисмо.

— Све је готово.... И јес доцкан. Једва до Царине.

— А што, болан, не почекате док и бата дође? Ми га сваки час погледамо, проговори нам један сребрн глас. То је био глас Иконијин, глас оне лепе плавооке. Она се беше левим лактом наслонила на десно раме Роксино. Обе су ме гледале својим ватреним очима, као да су ме хтеле укорети, што кварим ово лепо друштво.

— Хоћу да идем, драге сестре моје.... Вашег ћу брата јамачно где у путу срести. Казаћу му да похита — јер га овде сви чекају раширених руку.

— Да се ниси на кога наљутио? упита ме опет Иконија и погледа испод очију своју другарицу. Рокса је окретала златну гривну око своје леве руке.

— Боже, зар се когод може наљутити