лескова прућа. Ово је била резерва ако се она два већ раздрешена снопа потроше.

— Шта су скривили ови људи? упита газда Миле једног господина, који беше до нас стао да и он сеири.

— Похватали су их по турским кућама. Лудаци једни! Оно што је ваљало, давно је и давно разграбљено.... Кад људи неће да слушају наредбе власти! одговори онај господин.

— Да си ми по Богу брат! викну један од оних, што су на ред чекали.... Ја и мој брат нисмо криви. Ми смо поштени људи. Питајте кога хоћете за кућу Смиљанића из Љубовиђе — казаће вам....

Онај господин ни главе да окрене. Он је као мраморна статуа стајао и бројао. И тек би, кад се наврши двадесет пети ударац, рекао: „доста!“

Онда би прозвао другог....

— А јој моја рођена мајко!... Ја ћу ти сад умрети! превијало се једно голобрадо момче под оним гвозденим обручем