да и преко њених образа прну лака румен неког девојачког стида. И она се брзо окрете — отрча - журно у кућу, да, као бајаги, нешто донесе; а није. Ни она не зна за што је побегла, ако не за то — да чујемо како јој лепо звецкају њени, као млеко бели, ђердани.

— Узми, јеј, сине мој; не стиди се! Далеко је клети Београд! Узми, јеј!.. Ти си овде к’о код своје мајке, — мало мало па би ми пришла Вељина мајка, да ме нуди. А после би ме миловала, и по коси шашољила: Моје коврџе златне.... Моја косо свилена!... И ти, рано моја, познајеш Вељу мога? — упитала би ме.

— Познајем, мајко.

— Благо својој мајци!... А виђаш ли га често?

— Виђам.

— Радости моја!... И кад си пошао ’вамо својој сестри у госте?...

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца