девојачком стидљивошћу.... Још кад сам мали био, моја ми је добра мајка причала о доброти анђела божјих. И моја млада детиња уобразиља малала је те небеске анђеле. Као да их сад гледам. Једни су држали пламене скуте Бога Саваота, а други су с неба слетали доле на земљу, те казивали људма вољу божју. Један од тих анђела сео је спроћу мене. То је била Рокса капетанова; а други, оно плавоко девојче, у белој, као снег, кошуљи и лепом од зелене свиле срмали јелечету, што је једва покривало половину крмезли тканица, преко којих одсјајиваху срмали павте, поткићене зеленим и плавим камењем.

Иконија је служила госпођу капетаницу и моју сестру Јелицу; а, мало мало, па би својом руком помиловала по образу малог Малишу, и по нешто шанула својој другарици. Једном јој рече:

— Де, узми, што се стидиш, лудо једна!“ и онда погледа у ме. Као да ми је хтела рећи: „ово је све због тебе.“ Али сам опазио,