С Иконијом се пази к’о с рођеном сестром. То ће бити и наша дика: али, опет, нека си увек уз колено својој мајци. Девојци је најбоља другарица — своја мајка, рече чича Дако смешећи се.

И, госпођица Рокса, на ове благе и мудре речи, овога доброг и паметног чиче, сави своје скуте па седе до своје мајке, а свога брата посади до себе. Малиша, истина, седе, али некако чудно намести уста, а груди му се почеше уздизати и спуштати. Као даје на силу хтео да заустави јецање, које гаје, због нечега, почело давити. Сестра га погледа. Разумела га је. Она устаде. Помери га до мајке, па она седе на његово место. Мали се разведри. Он погледа по свима нама, и преко лица му се просу нека детиња радост.

Ја и г-ђица Рокса дођосмо једно спрам другога. Ово нико није угађао.... Моје срце поче да лупа. Она је гледала преда се. Преко лица јој се беше просула нека збуњеност, помешана с чистом, ни чим непомућеном