— Хајде, да се мало леба једе!... Шта је Бог дао и миловао!... Де, седајте! Ти, госпођо, седи ту горе, рећи ће чича Дако, гласом добра и гостољубна домаћина.

— Ја нећу, Бога ми. Нека горе седне ко од мушких глава, рече госпођа капетаница. Ја ћу сести доле са другим својим другама.

— Госпођо, у мојој кући ја заповедам; а ја сам вазда седео у вашој кући тамо, где сте ми ви место одредили, рече чича Дако, као шалећи се.

И госпођа сави своје скуте, па оде и седе у горње чело.

— Госпођо Јелице — се’те ви до госпође капетанице. С друге стране нека седне Рокса с Малишом; а ти, посинче, седи овде до своје сестре. Г. Јово — ти седи овде до овог нашег Београђанина, а — ми остали сешћемо овако редом — једно до другога.

Госпођица Рокса стаде се устезати. Она ће, рече, после са Иконијом.

— Седи ту, ћери моја, до своје мајке.