— Гавро....

Гавра га гледа право у очи — као солдат.

— Јаши твога путаљчића, па откасај до Торника — иди право кметовој кући! Нека је с људима код суднице — око заранака. Ето и мене тамо.

— Не тако, г. Јово. Него наш Живанчић нека узјаше нашег зеленка. Одморан је. Не треба му ни пун сахат, па да и оде и врати се. Нека каже Обраду твоју поруку. И он ће наредити шта треба, па, после, нека и он дође овде нама. После ћете заједно. Тако бих ја урадио, а ти— како ти је драго. Гавро нека остане код коња. Све мењај, али коњма добре сеизе немој.

— Па, нека тако буде, чича Дако. Твоје су беседе вазда биле мудре. Ти данас заповедај, а ја ћу слушати! рече г. Јова писар и махну на Гавру да иде коњма.