— Како саме? Бог с тобом, чича Дако! Ја их остављам у добру и честиту дому Смиљанића.... Остављам добре госте код добра домаћина.

И све г. Јова није још ни изговорио, а газда Степан дочепа за узду кулаша, па га одведе у ар, и мало за тим онај момчић, што нам је вратнице отворио, однесе и теркију. Путаљчић оде сам за кулашом. Гавро пандур само се смешио. Као да је хтео рећи: „знао сам ја, да се из овог дома лако не одлази.“

И г. Јова није већ имао куд.

— Вала, чича Дако — у Љубовиђи ти кметујеш, а не ја. Кад те двадесет година слуша твоје село, онда и ја немам куд. Овај је сав народ видео да сам хтео поћи, а да ми ти не даде. У твојој кући ја, ваља да, нећу заповедати, рече г. Јова, као шалећи се, а баш се видело, да би му жао било, да овако лепо друштво остави.

И онда се окрете Гаври пандуру: