чича Дако. И онда се од једном окрете коњушници.

Гавро пандур држаше кулаша, а г. Јова писар нешто разгледа око узде, па око теркија, па око колана. Путаљчић стао, па гледа — као млађи. И њему затурена о ункаш узда. Видело се да су накани да пођу.

— Е, г. Јово! повика чича Дако званичним, али благим домаћинским гласом.... Шта је то?... Бога ми, ти то не’ш учинити!... Иди де, дијете, води оне коње у ар: скини им узде и теркије: попусти колане, па им подај сена!...

— Нема од тога ништа, чича Дако. Куд су себе Тадића куће, па Ранисављевића, па Ерковића! Са свима имам званичног посла.

— Послаћемо човека одавде — па нека им јавне да се код суднице нађу: а ти седи да се мало прихватимо. Зар си ми довео овако миле госте, па да их саме оставиш?!..