— Е, људи, осечена глава! рече један сељак, што је с чича Даком од суднице дошао.

— Ама све баш, прихвати други. И очи, и коса.... Па оно чело. Исти, баш!...

Онај кића стао уза ме, узео ме за руку, па с неким поносом час погледа по народу, а час дигне оне своје паметне очи, па ме погледа и осмешкује се. Као да ми је хтео рећи: „ето, ја те волим — као свога бату.“ Ја га десном руком пригрлих и притискох уза се. Он се није бранио, већ се и сам уза ме приљуби. То су опазиле Рокса и оно плавоко девојче. Оне погледаше једна у другу, па опет у нас. Наши се погледи сусретоше. Лако руменило прну обема преко њихових девојачких образа, и, као на какву команду, обе оборише очи и погледаше преда се.