— Ево, ово је мој брат, чича Дако, рече моја сестра једном живахном старцу, с белим перчином, скоро до преко појаса, свежим цртама на лицу и благим, мудрим погледом. Његов збрчкани подваљак и оне боре на врату — казивале су, да је старац дубоко закорачио у године. У десној је руци држао дренов штап — жут и сјајкаст, као да је од воска саливен. Ја ни сам не знадох кад скидох капу и приђох му руци — као каквом старом свештенику.

— Жив и здрав био, синко! повика он и мало се успрси, па ме поче да мери... Јес, Бога ми... Добро нам дошао! окрете он нешто мало збуњен, па онда приђе и пољуби ме у чело, а ја њега опет у руку. Вељина мајка стала па гледа. Пуне јој очи суза, а преко лица јој се просула нека, с тугом и радошћу помешана, доброта душе.... Око нас се искупила и сва остала кућна чељад, и сви упрли очи у ме, па ме њима грле и милују.