IV

Хајде да видиш мога бату, оца Вељиног, рече ми газда Степан, кад из собе пођосмо. Да видиш шта ће он рећи. Али тај има срце од камена. — Нити знаш кад је весео, ни кад је карли. Не може бити, да и он није чуо, да је Веља рањен. И он опет ћути— као студена стена. И кад ја спремих Јаблана да иде у Београд, он ме само погледа, па тек рече: „што шаљеш ово дијете само на тако далек пут? Видиш кака су ово времена.“ И онда се окрете Јаблану:

„Дијете.... Пази на себе! Гледај да стигнеш на конак у Ваљево. Сврати код Дике Обрадиновића. Сваки ће ти казати где му је механа. Кажи му чиј си. То је

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца