И, одиста, помало је кућа, као што је кућа Смиљанића. Дом од старина чувен и дочекан. Око ове куће и Турци су далеко обилазили. Паметнији су увек гледали да су с њом у дослухе. И само би по какав рчин шкрипнуо зубима, кад би друмом пројахао по који од Смиљанића, с танким џевердаром о рамену и којом пећанком за силавом. У време устанка на дахије, кућа Смиљанића бројала је на шесеторо чељади и двадесет дугих пушака.

Газда Степан ме одведе у собу — гостинску. Она беше лепо намештена. Висок кревет с краја у крај собе, а по њему прострте шаренице. Поред дувара, десно и лево, душеци, а озго лепи клечани ћилими. Свуд у наоколо вунени јастуци са крмезли пругама проткани. Десно — цео дувар покривен оружјем: џевердарима, шишанама,