— Одсечена глава! рече једна друга старица, која се беше у ме загледала. —

— А познајеш ли ти мога Вељу, сине? упита ме од једном Вељина мајка, и готово поче јецати.

— Познајем, мати, одговорим јој одиста потресено, па је опет пољубим руку.

Она ме обема рукама загрли, па ме онда стаде љубити у чело, у образе, у очи, у косу, па опет у чело, па у образе.

— Моје слатке очи, косо моја, моје вите коврџе; моје паметно чело!.. сине мој!!... И ти познајеш Вељу мога?! топила се ова старица у некаквој веселој тузи. И сав је онај свет заводнио очима.

— Рекох ли ја теби, госпођо Јелице, да се мој Веља где у свету изгуби, твој би брат Стева могао доћи и узети његову очевину, рећи ће газда Степан, па се онда окрете својој чељади: децо!... дед... тамо ћемо под велики орах! Лепо је. Ветрић ћарлија... А где је бата? —