— Ево, тетка Јоко, ово је мој брат Стева, рече моја сестра оној старици што је мало пре г-ђица Рокса онако топло пољуби у руку.

— Вељина мајка, шану ми моја сестра.

Старица стала па ме гледа. Дуго ме је мерила. Некакав укочен осмех пређе јој преко смежураних усана. Доња јој вилица, рекао бих, задркта. Очи јој се од једном напунише суза, а груди се почеше надимати. Као да је хтела да бризне у плач.

Ја приђох те је пољубих у руку.

— Жив био, сине мој! рече ми она гласом, који је граничио с јецањем, што га весело узбуђење рађа. Као да ми је хтела полетети у наручја; али се од једном окрете, па погледа у ону искупљену чељад. Она их је хтела нешто упитати.

— Исти бата! прошапта оно лепо плавоко девојче, што беше десну руку обавило око врата г-ђици Рокси, а леву Малиши.