сестра и Малиша. Сви се одоше грлити и љубити. Онај џигљо једнако држи вратнице. Гледа у ме и — као да се још нешто ишчуђава.

Поскачемо и ми с коња. Нека момчадија прихвати коње.

— Синовче, рећи ће ми полако газда Степан, о ономе што је с Вељом и мојим Јабланом хтело да буде — ником ни речи! Не казуј ни да је Вељо рањен. Кажи само да си га видео здрава и весела — и њега и мога Јаблана.

Сав се онај свет згрну око нас. Један се дечак истаче, па ме дирну за руку. То је онај што га ономад стигосмо кад је оне свиње гонио у обор. Као да ме је сад хтео упитати: „познајеш ли ме?“ Ја га помилујем по образу и упитам:

— Је ли се вратио Јаблан?

— И он ће вечерас. Долази и бато. Синоћ смо добили абер од кума Ранисава.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца