ми рече, да му је сва вилица разнета. И ја то ником у кући нисам смео да кажем. Мајка би му пресвисла.... И ти велиш, да си баш видео да носи везану руку?

— Јео. И он се том раном поноси. Рањен је баш пред ђачком барикадом. Онда кад је испод топовске ватре бегао сав свет, он је, са још неким неустрашивим друговима, подизао барикаду....

Газда Степан обори главу. Заћута. Преко његових усана прну један лак осмех.

У тај мах капетанова кола скренуше у страну. Ја погледах. Ми смо били пред кућом газда Степановом. Вратнице беху широм отворене. Отворио их онај момчић што ме је ономад онако зачуђено гледао. Дочекало нас је и мало и велико. Г-ђица Рокса прва скочи с кола. Она загрли и пољуби једно лепо плавско девојче; после притрча једној старици, те јој притиште врео пољубац на руку. Старица пољуби њу у образ. Сиђе и г-ђа капетаница и моја