с Вељом. Ово је скоро петнаест дана, а од њега ни абера нема. Сви смо се јако окарили. Не знамо шта је— А где си их баш видео? — упита ме он од једном, још једнако не верујући, да сам ја то њих видео.

Ја му испричах све шта им се хтело догодити у полицији.

Газда Степан од једном устави коња. Уставих и ја.

— И газда Миле их је одбранио?...

— Бога ми, да се он није ту десио, они би ти оба страдали.

— Е, Боже теби хвала!... И ти рече да је Вељо у руку рањен?

— У руку.

— И он лепо иде?

— Као ово ја и ви.

— Дијете, тебе је сам Бог овамо послао! Ја сам одавно чуо црне гласе за Вељу. Једни ми казаше, да му је топ однео ногу, а други: није, већ руку. Један

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца