мајка; али кад је чула за те, дошла је кући да те види, и да те, место свога сина, загрли... Море, дијете, ти још и не знаш колико личиш на нашег Вељу!... Збиља, ја те још не упитах, познајеш ли ти њега? —

— Познајем. Видео сам га баш кад сам се хтео кренути овамо, одговорим му... Ја сам га и пре виђао; али се нисмо из ближе познавали. Он је од мене у школи две године старији.

— Не бих рек’о?

— Он је у другој години права; а ја тек сад свршавам гимназију.

— Видиш, молим те. Ко би то рек’о? И ти си га, велиш, видео баш кад си се овамо нама кренуо? упита ме газда Степан гласом неке неразговетне сумње.

— И њега и вашег Јаблана.

Газда Степан се чисто трже. Он ме погледа зачуђено.

— А од куд ти познајеш мога Јаблана?! Јес, он је отишао доле — да види шта је