Степан, а свога вранца беше пригнао до самих кола.

И док су се они овако разговарали, ја сам гледао г-ђицу Роксу, гледао сам њену белу руку, којом беше брата пригрлила... Гледао сам ону анђелску благост, помешану с неком врстом девојачке стидљивости, што се беше просула по њеном свежем лицу. Она се не усуди да у ме погледа. Као да је знала, с каквом је страсношћу грле моји погледи.

Кад наступисмо на љубовиђски атар, онда ће ми газда Степан рећи:

— Е, синовче, ето, одавде почињу наше њиве, ливаде и забрани... Видиш ли ону купасту, зелену главицу, далеко горе под оном „Орљом стеном?“ Под њом су нам стара кућишта. Тамо су нас три пута палили Турци Сокољани. Оданде до наших данашњих кућа има добра два сахата. И ми, отлен, Богу хвала, можемо доћи својој кући, да нигде не станемо на туђу земљу. Тамо су нам сад станови. Станара је Вељина