стигли на савијутак, где насип окреће у љубовиђску долину, он лало застаде с колима. Даде нам знак да га прођемо. Опкладио бих се, да је ово навлаш учинио. И ми га прођосмо. Пред нама су била капетанова кола. Коњи беху узели мали кас. Ја погледах у кола. Г-ђица Рокса десном руком придржаваше свога малог брата. Наши се погледи сусретоше. Увек онај исти поглед. Поглед који усрећава. Она нешто рече мојој сестри. Сестра се окрете и упита ме:

— А где су твоја кола?

— Ево их за нама, одговорим јој... Нешто застадоше — ни ја не знам за што.

И г-ђа капетаница се окрете.

— А, ми, међер, имамо своје пратиоце!... Брат Степане — то ти је сад! Идемо ти — као на заветину. Снаши Илинци задаћемо посла!...

— Ако ће. То је нашем дому дика — да добре пријатеље дочекујемо, гостимо и с љубављу испраћамо, одговори јој газда