укопан. Сави онај свој лепи врат, па поче десном ногом да копа...

И ми се кретосмо.

Напред су ишла капетанова кола. За њима Совра, а за Совром газда Степан, на своме вранцу, и ја, на кулашу. Далеко за нама ишао је Гавра пандур, на своме путаљу. —

Сва нас је чаршија гледала. Мале су чаршије радознале. Ништа се у њима не може догодити, а да се добро не види и не пропрати. Овако су ме исто гледали и кад сам дошао. Два се Циганчета из једне гомилице издвојише. Она су каскала поред кола чак док не изађосмо изван чаршије. Пружала су руке на нас и нешто говорила. Али кад се дочепасмо насипа, коњи пођоше брже, и ми мимо њих пројурисмо, а она су непрестано држала пружене руке и нешто викала.