— Е, сад како ћемо? окрену г. Јова писар. Ви се, ваља да, нећете завући под Соврине арњеве...

— Збиља, умете ли јашити? окрете се г. капетан мени.

— Е, не уме! Где се он родио — тамо и нема кола, прихвати реч мој зет.

— Врло добро! Ено му мога кулаша. Он се добро јаше. Може, вала, носити пуну чашу вина на длану, па му се прелити неће. Ја ћу узјати Гавриног путаља. А могу сести и у Соврина кола. Мени се већ досадило клицкање по овим врлетима, рече г. Јова писар.

Тако смо и урадили.

Опростим се с г. капетаном и са зетом, па се онда бацим на рамена г. Јовином кулашу. Он се у први мах поче нешто срдити. Опазио је, да га је некакав туђинац узјахао. Хтеде чак да се пропне на стражње ноге. Ја га мало прошашољим по гриви и пљеснем по врату. Он фркну на нос. Пође мало у страну, па се опет врати. Стаде као